УДРУЖЕЊЕ РОМА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

Реч ПОРАЈМОС је појам који означава масовно уништавање Рома у Европи по концентрационим логорима у време нацизма. Ова именица нема плурал, али је зато сасвим извесно да је број жртава био бар шестоцифрен. Роми су народ који је кроз своју историју веома пуно патио. Посебно се то односи на крвави Други свјетски рат. У Европи је у Другом светском рату убијено, претпоставља се, од 270.000 до 500.000 Рома али је нажалост каснијим изтраживањима посебно пописима дошло до закључка да је број настрадалих Рома далеко ближи цифри од пола милиона убијених људи, у Хрватској 28.000, а у Србији 16.000 Рома. Међународни дан сећања на геноцид над Ромима у Другом светском рату обележава се 2. августа, на дан када је 1944. године у концентрационом логору Аушвиц убијено 2.897 Рома

Идеја расне неподобности (развој нацистичких идеја)*

Врло је битно разумети идеологију нацизма због неразумних поступака и небројених изгубљених живота у систематском уништавању, а најбитније је разумети зашто су је прихватили и спроводили несумњиво огроман број људи због тога свако би требао да се упозна са кључним елементима нацизма да би на време препознао његово понављање јер је то идеологија која је нанела највише зла у историји човечанства.

НАЦИОНАЛСОЦИЈАЛИЗАМ

је политичко уређење засновано на идеологији која пропагира супериорност германске “расе” или такозваних Аријеваца. Доласком на власт Хитлера његове идеје И лични ставови обликују идеологију нацизма као перципирање историје као вечите расне борбе, дефинисање Немаца као супериорних људи у односу на друге народе, пропагирање ширења територије на исток у сврху прављења животног простора за будуће генерације (Лебенсраум), дефинисање Немачке као водеће суперсиле И предводника западног света, Решавање Јеврејског питања као и народа за које је Хитлер сматрао да не поседују квалитете сличне Немцима као што су сви Словени и Роми. Идеологија као таква је морала да има упориште у тешкој претњи коју су Јевреји представљали за опстанак Немачке па је свака одлука о спровођењу ових нечувених идеја била под плаштом већите Јеврејско-комунистичке претње.

Кључни елементи нацистичке идеологије:

• Програм Националсоцијалистичке партије;
• Одбацивање демократије и касније укидање политичких странака, радничких синдиката и слободне штампе;
• Принцип вође (Führerprinzip) – као апсолутна и неупитан верност (одговорност надређенима и ауторитет према подређенима);
• Екстремни национализам који обухвата: антикомунизам, Социјални дарвинизам, одбрану крви и земље, животни простор који подразумева политику ширења територије на исток на ушртб Пољске, Украјине, Русије;
• Расна политика Трећег Рајха и нацистичка еугеника која обухвата:
  • Антиславизам;
  • Антисемитизам.
• Стварање расе владара (Herrenrasse или Herrenvolk);
• Аријевска супремација и рангирање појединаца на основу њихове расе и пропагирање чистоте нордијске, германске расе;
• Ограничена слобода вероисповест;
• Одбацивање модерне уметности и свега што у уметности негира идеју супремације Немаца или се по мишљењу нацистичких пропагандиста на челу са Гебелсом косило са идеологијом Нацизма и култом вође;
• Сарадња са фашистичким и тоталитарним режимима.

* Извор: A very complex topic due to a Sternhell-Wippermann disagreement about rejecting comparisons of 1930s totalitarian movements. cf. Bernd Weisbrod, "Gewalt in der Politik: Zur politischen Kultur Deutschlands zwischen den beiden Weltkriegen," in: Geschichte in Wissenschaft und Unterricht (GWU)

Други светски рат је званично почео нападом Немачке на Пољску 1. Септембра 1939. године.

Није прошло пуно времена да Нацисти освоје већи део европског континента и крену у велики поход на СССР. Управо ту почиње највећи покољ цивилног становништва који је свет икада видео.

Страдање Рома кроз призму колективног памћења**

Колико стотина хиљада Рома је страдало у II Светском рату, вероватно никад неће бити тачно утврђено, као што никада неће бити утврђено колико је Рома страдало у временима других бројних ратних катаклизми, које су се догађале у временима која су претходила II Светском рату. Многа од тих страдања догађала су се под диктатом власти. Неки аутори, посебно они неромског порекла, а зашто, то они знају сами, тврде да је у II Светском рату, у читавом свету страдало измедју 275 и 500.000 припадника овога народа. Ми томе додајемо да је то бројка оних страдалих Рома чија су имена негде забележена. Шта је са онима, питамо се који никада и нигде нису уведени ни у какву евиденцију пре него што су на разно разне начине усмрћени.

Ратно страдање Рома оставило је дубок траг у послератној духовној култури овог народа. Бројна су поетска и музичка дела инспирисана тим страдањима. Сетимо се песама као што су: Циганска је туга преголема или пак, збирке песама «Бибахтале берша» коју су приредили Доналд Кенрик и Гратан Паксон или пак Антологије песама о Јасеновцу коју је приредио Алија Краснићи. „Пресудити читавим деловима народа зато што припадају једном другачијем кулуролошком и цивилизацијском миљеу највећи је злочин нашег века. Небо је равнодушно, земља прима у свој подземни град све жртве непојмљивог терора и масакра, Уна и Сава даље теку и пуне своју нутрину мртвима. Писци на ову тему одговарају – нема сунца, нема неба, нема бога. Чувена Ковачићева „Јама“ је исписана са доње тачке људске уништене и унижене егзистенције, са тачке гледишта невине жртве која је етички и естетички супериорнија од џелата у хуманистичком крику човека с јесановачког крста.

Овакве песничке творевине и оне настале касније, инспирисане сећањима и саборном коби, чини се да су данас потребније него икада, сада када васкрсавају авети неофашизма у бројним европским и другим земљама“.

Колики је траг оставио овај злочин у душама Рома, сведочи и чињеница да је томе посвећена пажња и у једној строфи ромске химне «Ђелем-Ђелем» која гласи: “Ви-ман сас бари фамилија/ Мударди ла е кали легиа”. Што у преводу значи: “Имао сам велику фамилију/ Убила ју је црна легија” Широм Европе постоје бројна обележена и необележена стратишта Рома. Наравно, много их је више која нису обележена никаквим знаком, а споменицима по најмање. Ипак, у неким земљама постоје и споменици Ромима страдалим у II Светском рату. Поменимо само неке од њих без претензије да их све побројимо: Француска, Немачка, Холандија, Естонија, Пољска, Белорусија, Румунија, Аустрија, Чешка, Хрватска. Посебно напомињемо да је у највећем броју европских земаља, Холокауст почињен над Ромима, готово непозната чињеница, што нас наводи да изнесемо предлог који се односи на поспешивање изучавања али и практичног делања у овој области. Сматрамо да владе тих држава имају обавезу очувања и подизања нових спомен обележја Ромима страдалим у II Светском рату, а да иницијативу за покретање таквих акција треба да преузму националне ромске организације тих земаља, као и Светска организација Рома. Један од сигурних начина да се истина о Холокаусту над Ромима у II Светском рату очува је увршћивање те тематике у систем образовања у основним, средњим и високим школама. Таква пракса позната је у свим деловима света, а посебно медју јеврејским народом у Израелу, па је неопходно проучити та искуства и применити их у нашим условима.

** Извор: Култура памћења заборављених ромских жртава у II светском рату др. Драгољуб Ацковић.

Ромска химна Ђелем Ђелем

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ И ГЕНОЦИД НАД РОМИМА НА ОКУПИРАНОЈ ТЕРИТОРИЈИ И НОВОСТВОРЕНИМ НАЦИСТИЧКИМ ДРЖАВАМА

За више информација о стратиштима широм Краљевине Југославије погледајте овај видео:

Логор Топовске шупе био је први концентрациони логора за Јевреје и Роме у Београду налазио се на Аутокоманди на Вождовцу, у Табановачкој улици бр. 1. Између два светска рата то је била касарна која је носила назив „Касарна краљевића Андреја“. Део трошкова за исхрану заточеника делимично је сносила и Општина града Београда. Логор је имао немачку команду и стражу, а био је непосредно под јеврејским рефератом Гестапоа.

У два објекта (коњушнице) ове војне касарне, прво су заточени, по депортовању у Београд, банатски Јевреји. На прилично скученом простору било је смештено просечно око 1.400 Јевреја. Поред лежаја на самом поду, били су направљени и лежаји од дасака у висини коњских јасала. Мучење логораша вршено јеу поткровљу једног од објеката, у простору ограђеном бодљикавом жицом. Вешање и спаљивање одеће и опреме убијених затвореника вршено је на простору између два логорска објекта.

У периоду од 22. августа 1941, када је логор почео да се пуни након масовног хапшења Јевреја у Београду и околини, па до 12. децембра 1941. године када је престао са радом, кроз логор је прошло 4.000 људи, највише Јевреја из Баната и Рома. Сматра су да су у том логору људи, после Јасеновца, највише мучени и убијани на најсвирепији начин. Више информација о страдању у логору можете сазнати у видеу испод текста.

Логор Јасеновац је место где је побијени највећи број људи на простору Краљевине Југославије крајњи број жртава није утвђен и предмет је расправа али што се Рома тиче то је било највеће стратиште на овим просторима. Многи историчари помињу број од 170.000 жртава од којих су 20.000 ромске националности, пописи становништва у Хрватској пре и после рата су добар показатељ страдања Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу, мада и да постоји одступање у смислу миграција освајање Краљевине Југославије је трајало две недеље тако да времена за озбиљнију миграцију није постојало и поставља се питање ако је број жртава близак процени хрватских историчара зашто су се на очиглед сведока ископавале гробнице убијених, палиле кости, уништавали документи када је постало очигледно да ће Јасеновац бити особођен. Није захвално лицитирати бројем жртвама па је на историчарима да утврде коначан број жртава који је важан из неколико разлога, први је да породице жртава сазнају шта се десило са њиховим најмилијима, други да се такав злочин никада више не би поновио.

*Логор Сајмиште, службено назван Јеврејски логор Земун (нем. Semlin Judenlager), налазио се на левој обали реке Саве, наспрам Савског моста, на месту где је 11. септембра 1937. отворен Први београдски сајам.

Напуштен након немачког бомбардовања Београда 6. априла, сајамски простор се налазио неколико километара од Земуна, на територији која је ушла у састав Независне Државе Хрватске. Она је на захтев Немаца ту територију уступила и на њој дозволила успостављање логора. Управу над логором је имао немачки СС. У децембру 1941, око 500 Ромкиња са децом је доведено у логор ТАЧАН БРОЈ ДЕЦЕ КОЈА СУ СТАДАЛА СЕ НЕ ЗНА. Такође током постојања логора постоје записи да је око 6000 Рома убијено и да се због недостатка докумената једино могло доћи до финалног броја мртвих Рома преко сведока. Заточени Роми су били смештени у павиљону бр. 2. Њих око 60 је умрло током прве зиме, од болести и хладноће. Одређени број је ослобођен јануара и марта 1942, након што су преко пријатеља и рођака успели да набаве доказ о сталном боравку, одосно да не припадају групи Рома чергара. У почетку је логор био само за српске Јевреје, да би се касније проширио и на друге политичке За време окупације близу 6.000 Рома, 8.000 Јевреја и 32.000 Срба је угушено у душегупкама, стрељано у Јајинцима или умрло у самом логору. Логор је био активан од октобра 1941. до јула 1944. године.

Старо Сајмиште је било централно место холокауста у окупираној Србији.

* Извор: KRISTOFER BRAUNING (CHRISTOPHER BROWNING), Коначно решење у Србији: Judenlager на Сајмишту, студија случаја, у Зборник Јеврејског историјског Музеја, бр. 6/1992.

Много логора је отворено током окупације осим Старог сајмишта отворен је и чувени логор Бањица где је страдало нечувено много људи подаци су и данас предмет дискусије али се помињу цифре од перко 500 до 3000 убијених Рома.

СТРАДАЊЕ РОМА У НИШУ И ОКОЛИНИ*

Ниш је, као и данас, био највећи град и културни центар југоисточне Србије. Такође то је био град са највећом концетрацијом ромске популације на југистоку Србије. У њему је пре рата живело 40.000 становника од којих према попису 950 Рома и Ромкиња у самом граду и још 350 Рома и Ромкиња у селима око Ниша, овај податак није тачан јер се у то време пуно Рома изјашњавало као припадници српског наарода. Када је окупиран од стране немачке армије Ниш је постао седиште Фелдкомандатуре бр. 809 (немачке војне управе), чији је командант био Карл Фрајхер фон Ботмер (Karl Freiherr von Bothmer). Преко Фелдкомандатуре, Главни штаб Војног заповедника у Србији је вршио контролу над свим квислиншким и савезничким снагама у југоисточној, а од 1942. године и над бугарским окупационим јединицаама. Фелдкомандатури 809 биле су потчињене Крајскомандатуре у Зајечару и у Лесковцу, а до децембра 1941. године и Крајскомандатуре у Крушевцу и Косовској Митровици. Немци су практиковали да после окупације задрже већ постојећи чиновнички и админстративни апарат јер су тако добијаали већ обучени чиновнички апарат, наравно задржали су само оне који су безпоговорно слушали наређења немачких официра. Сви списи и досијеи грађана су лако прешли у руке Немаца тако да су они у старту имали преглед етничког, економског, породичног стања већине становника Ниша и других градова на југу, касније ће се та стратегија исплатити Немцима јер су тако лако проналазили људе за које су сматрали даа треба да буду ликвидирани. То им је у значајној мери помогло да спроведу масовна стрељања снага отпора и спровођењу геноцида на подручију јужне Србије. Борба против покрета отпора и наредбе војних власти из септембра 1941. године довеле су до формирања концентрационог логора Црвени крст, под управом Гестапоа из Ниша. Кроз логор је прошло око 30.000 људи, од тога око 750 Јевреја: мушкарци су стрељани, а жене и деца одведени на Сајмиште. Логораши одређени за стрељање били су одвођени на стратиште Бубањ. Убрзо након наредбе од 30. маја 1941. године, из разних служби нишке општине избачено је с посла петнаест ромских службеника. Роми у то време у Нишу били су углавном муслиманске вере, како није било пуно начина да се људи спасе сигурног малтретирања и убијања неки православни попови су покрстили групе муслиманских Рома и дали им српска имена и презимена, спасавајући их на тај начин од прогона. Неколико дана пре велике рације у Београду, квислиншке снаге су 20. октобра 1941. године блокирале свих пет ромских насеља, односно „махалу“ Сточни трг, Београд-махалу, Стамбол капију, Чаир и Рабаџимахалу и ухапсили све мушкарце изнад 16. година до којих су могли доћи. Ромски кмет, који је морао да предводи војнике, викао је на српском, „Народе, устаните и излазите“, а истовремено на ромском „Бежите, куд ко зна“. Укупно је ухапшено око 370 Рома. Сви су одведени у логор на Црвеном крсту. Неки Роми су пуштени из логора и они су пуштани у групама, првенствено они који су радили у фабрикама, али група од 90 људи је ипак била пребачена у казнени завод и 23. фебруара 1942. године стрељана на Бубњу. О том догађају, реферисао је и окружни комитет КПЈ за Ниш: Овде је пре два дана извршено масовно стрељање. Стрељано је 850 људи. Преко 600 су извели из казненог завода, затим скоро све мушке Јевреје, 90 Рома и један део преосталих људи из логора. То је одмазда окупатора за акције које се у околини воде и освета због бекства затвореника из логора и погибије неколико немачких војника. У граду је велики страх и многи беже само да главу спасу. наредном периоду у логор ће бити доведено и 170 Рома из околних градова, односно из Прокупља, Алексинца, Сврљига, Беле Паланке и других места, који че такође бити стрељани. Према неким проценама историчара, у Нишу је стрељано 298 Рома, што у логору на Црвеном крсту, што на стратишту Бубањ. Такође, за многе Роме који ће бити депортовани у Борски рудник или у Немачку на принудни рад то је био пут у сигурну смрт тако да коначан број страдалих Рома прелази бројку од 3 хиљаде људи само Рома из Ниша и околних градова.

* Извор: Холокауст над Ромима у Србији, Милован Писари

СТРАДАЊЕ РОМА У ЛЕСКОВЦУ И ОКОЛИНИ*

У Лесковцу је априла 1941. месеца успостављена Немачка команда али као и у другим градовима они су се пре све ослањали на квислинге, првенствено на локалну испоставу Специјалне полиције, жандармерију и припаднике административног апарата. Већ од 1941. године била је присутна и бугарска војска, која је на почетку ангажована за заштиту железничке пруге, а касније, заједно са свим другим окупаторским и квислиншким формацијама. Све те формације су биле одговорне за многе злочине над цивилним становништвом током окупације. Од напада на Совјетски Савез до краја 1941. године, њихова активност се углавном развијала кроз појединачна или групна хапшења комуниста и њихових симпатизера. Међутим, 3. децембра исте године, организована је велика офанзива против партизанских снага на ослобођеној територији Пусте Реке и Јабланице. У току борбе, убијено је неколико немачких војника и квислинга. Одмазда била је брза. Два дана после офанзиве, немачке власти су наредиле хапшење талаца у самом Лесковцу. Недићева(Генерал Милан Недић председник Владе Републике Србије за време окупације) жандармерија блокирала је ромске махале Подворце и Сат-Малу. Слично ономе што се два месеца раније десило у Београду, ишли су од куће до куће и покупили све мушкарце старије од 16 година, говорећи им да морају да раде на истовару робе на железничкој станици. Сви ухапшени су одведени у оближњу школу и ту задржани. Међутим, будући да су успели да ухапсе само 120 Рома, одлучили су да пусте неколико њих, како би показали да ће ускоро и сви остали бити пуштени. Пошто се ситуација барем привремено смирила, жандарми су 9. децембра поново блокирали ромске четврти, укључујући овог пута и Винарце и Печењевац. Заједно са Немцима, хватали су мушкарце и на силу их убацивали у камионе. Дана 11.12.1941 су сви стрељани на месту званом Арапова долина, на планини Хисар, у близини Лесковца. Укупно је било убијено 293 Рома, заједно са 11 Срба и 6 Јевреја. Трагови који постоје у литератури или у архивској грађи, говоре да су месец дана после уласка окупатора у Бор ухапшени једна група „Цигана“ и један Јеврејин, који су затим пребачени у Зајечар. У оптужници против Ернста Лудвига Лангемана Шулцеа (Ernst Ludwig Langemann Schulze), мајора немачке војске, који је био на челу Крајскомандатуре у Зајечару од 20. априла 1941. до 5. августа 1943. године, између осталог стоји да су, аутор наводи и поименични списак стрељаних, преко 1000 Рома са територије округа по наредби окривљеног, хапшени и по логорима мучени, добар број од њих умрли и стрељани, а остатак најзад пуштен.

* Извор: Страдање рома у Лесковцу, Историјски архив града Лесковца

На следећем линку можете чути аутентично сведочење преживелих са редоследом догађаја који су претходли овом страшном злочину.

• 
• 

=

=

СТРАДАЊЕ РОМА У СЕЛУ ПРЕКОДОЛЦУ У ОПШТИНИ ВЛАДИЧИН ХАН

Између наде и глади: Прича Азира Салијевића о животу под тежином рата

Азир Салијевић рођен је 15. маја 1944. године у Прекодолцу, општина Владичин Хан. Када је био још дете, Други светски рат и страдање Рома, познато као Самударипен, задесили су његову породицу. „Мој отац Дестан био је мобилисан, али због болести је морао да се врати кући. Касније је депортован на принудни рад – радио је на изградњи путева и у каменолому. Радили су по цео дан, а храна и вода су били оскудни“, присећа се Азир.

Док је отац био на принудном раду, Азир је са мајком Беаром, братом и три сестре остао у Прекодолцу. „Нисмо имали никаква примања, радили смо на пољопривреди и добијали по килограм кукуруза по члану породице. Више смо гладовали него што смо били сити“, каже Азир, уз тужну рефлексију на тешке године.

Ове тешке околности обликовале су живот његове породице, али Азир данас верује да је важно сећати се тих дана, како би се учинило све да се никада не понове.

* * *

Тежак рад и борба за опстанак: Бектас Асимовић се сећа страхота рата

Бектас Асимовић рођен је 20. маја 1942. године у Прекодолцу, општина Владичин Хан. Као дете, заједно са двоје браће и три сестре, доживео је страшне године током Другог светског рата. Његови родитељи, Асим и Земка, радили су у руднику Молибдена у Мачкатини. „Радили су по цео дан. Били су исцрпљени и преморени кад су се враћали кући. Ми, деца, били смо сами код куће, живели смо у једном простору без прозора и врата“, присећа се Бектас.

За време рата, живот породице Асимовић био је пун тешкоћа. Храна и вода су били оскудни, а свакодневни напори да преживе оставили су дубок траг на свима. „Нисмо имали довољно хране, ни воде за пиће. Сећам се да смо спавали сви заједно у једној соби, без основних услова за живот“, додаје он.

Дани су били испуњени напорним радом на пољу и рударским напорима, а мирис сиромаштва и патње је пратио све до краја рата.

* * *

Дестан Салимовић: Живот у тешким условима током рата

Дестан Салимовић рођен је 6. јуна 1940. године у селу Прекодолце, општина Владичин Хан. На почетку рата, његови родитељи су били депортовани на принудни рад у Бугарску. „Остао сам са брацом и сестрама. Било је изузетно тешко, нисмо знали како да се снађемо. Нисмо имали основне ствари, као што су храна, вода, а зими је било изузетно хладно“, каже Дестан.

Родитељи су се касније вратили са принудног рада, али услови живота нису се побољшали. „Ни њима није било лако, радили су по цео дан, а храна и вода су били оскудни“, закључује он.

* * *

Преживели смо тешке дане: Сведочење Дурмиша Ређеповића о страдању и борби за живот

У малом селу Прекодолце, у општини Владичин Хан, 26. новембра 1944. године рођен је Дурмиш Ређеповић. Као дете вишечлане породице, са оцем Рустемом, мајком Тимцом, двојицом браће и три сестре, одрастао је у времену које је донело немерљиве изазове и искушења. Његова прича сведочи о тешким данима које је његова породица преживела током Другог светског рата, посебно током Самударипена – страдања Рома у холокаусту.

„Хвала Богу, сви смо преживели и нико из наше породице није страдао, али дани које смо прошли били су пуни патње и неизвесности“, прича Дурмиш.

Његов отац Рустем био је депортован у Бугарску на принудни рад, где је провео дугих 18 месеци. Радио је у руднику молибдена у Мачкатиции, а услови у којима су радили били су крајње нехумани. „Отац нам је причао како су спавали у баракама са још 30 људи, радили по цео дан у каменоломима и на изградњи путева. Хране је било мало и лошег квалитета, а умор никада није јењавао“, сећа се Дурмиш.

Док је отац био одвојен од породице, Дурмиш, његова мајка Тимца и остали чланови борили су се за опстанак. У јеку рата, радили су по читаве дане на пољима како би зарадили макар један килограм брашна – једини начин да преживе.

„Није било избора, морали смо да радимо колико год можемо да бисмо имали шта да једемо. Сећам се глади, исцрпљености, али и наде да ће доћи бољи дани“, присећа се он.

Његов отац Рустем доживео је дубоку старост, преминувши у 93. години, али сећања на тешке године никада нису избледела. Прича Дурмиша Ређеповића подсећа на патњу коју су многе породице прошле, али и на снагу, истрајност и веру у живот, које су га пратиле кроз све недаће.

Његово сведочење остаје важан подсетник на време када је опстати значило борити се сваког дана, уздајући се у рад, породицу и вољу за животом.

* * *

Сећања Ханке Алимовић: Детињство у сенци рата

У селу Јелашница, општина Сурдулица, 14. фебруара 1933. године рођена је Ханка Алимовић. Њено детињство било је обележено ратним страхотама, јер је имала само седам година када је почео Други светски рат и Самударипен – страдање Рома током холокауста.

„Сећам се страха, неизвесности и глади. Мој отац је био депортован у Бугарску на принудни рад, док смо ми остали са мајком – ја, два брата и две сестре. Били смо мали, али смо брзо морали да одрастемо“, присећа се Ханка.

Њихов живот током рата био је пун патње. „Спавали смо на поду, без покривача, а зиме су биле сурове. Нисмо имали довољно хране, воде ни одеће. Преживљавали смо радећи на њивама, само да бисмо зарадили парче хлеба“, прича Ханка.

У међувремену, њен отац се борио са тешким условима принудног рада. „Говорио нам је да су радили по цео дан, а добијали су само два оброка, који нису били довољни. Смештај им је био лош, а умор и исцрпљеност стални пратиоци“, каже она.

Са 17 година, Ханка се удала за Демира у селу Прекодолце и заједно су створили породицу са два сина и три ћерке. „Својој деци сам причала кроз шта смо прошли, да се никада не заборави. Морају знати колико је наш народ страдао“, истиче она.

На крају, Ханка изговара жељу која се понавља кроз генерације: „Не поновило се страдање Рома из времена Другог светског рата. Никада више.“

* * *

Сећање на тешке године: Сведочење Јаска Салимовића о борби за опстанак

Јаско Салимовић рођен је 6. септембра 1937. године у селу Прекодолце. Одрастао је у вишечланој породици, са девет чланова, међу којима су били родитељи, браћа и сестре. Његово детињство обележено је тешким условима живота и неизвесношћу рата. „Отац Салим радио је у руднику Молибдена у Мачкатини, сваки дан је долазио кући исцрпљен, говорио је да су услови били лоши, да је храна била оскудна, а он преморен од напорног рада“, присећа се Јаско.

Док је отац био у руднику, остатак породице радио је на њивама, копајући кукуруз. „Нисмо примали новац, добијали смо само килограм кукуруза за цео дан рада. Био је то тешки, непрекидни рад, али морали смо преживети“, каже Јаско.

Иако су услови живота били тешки, најгоре је било када је, током рата, њихова ромска махала у Прекодолцу бомбардована. „Тада је погинуло много Рома, страдали су од артиљеријске муниције. То је био дан који нећу никада заборавити“, присећа се Јаско.

Његово сведочење о тим годинама пружа увид у живот који је био обележен не само тешким радом, већ и трагедијама које су биле свакодневница.

* * *

Мина Еминовић: Искуство из рудника и тешке године преживљавања

Мина Еминовић рођена је 11. априла 1928. године у Прекодолцу, општина Владичин Хан. Као омладинац, радила је у руднику Молибдена у Мачкатици, утоварајући руду. „Радили смо по цео дан, уз врло мало хране и воде. Било је исцрпљујуће, а сви смо спавали у веома лошим условима, без прозора и врата“, сећа се Мина.

Њени родитељи, Јаско и Земка, такође су били депортовани на принудни рад у Бугарску, где су радили на каменоломима и изградњи путева. „Отац нам је причао да је услови били ужасни, да је морао да ради по цео дан са мало хране, а смештај је био нехигијенски“, каже Мина.

* * *

Живот без сигурности: Нефиза Алисановић о детињству у сенци рата

Нефиза Алисановић рођена је 5. маја 1937. године у Прекодолцу, општина Владичин Хан. Њено детињство било је обележено трагедијом – током бомбардовања ромске махале у Прекодолцу, Нефиза је изгубила своју мајку. „Тог дана, страдало је још пет чланова ромске махале. Сећам се да смо жртвовали све, али нисмо имали ништа“, каже Нефиза.

Живела је у вишечланој породици, у веома лошим условима. „Просторије су прокишњавале, радили смо са само пет килограма кукуруза и то је било све. Било нам је изузетно тешко, али упркос свему, никада нисмо одустали“, сећа се Нефиза.

* * *

Незаборавне године патње: Незир Ајдиновић о животу током рата

Незир Ајдиновић рођен је 21. фебруара 1931. године у Прекодолцу, општина Владичин Хан. Са само 14 година, почео је да ради у руднику Молибдена у Мачкатици, путујући свакодневно возом. „Било је веома тешко, радили смо по 12 сати дневно, копајући руду и утоварујући вагон. Усмеравали су нас ка тешким пословима и нису се бринули за нашу храну и сигурност“, сећа се Незир.

За време Самударипена, Незир и његова породица су живели у просторији без струје, врата и прозора. „Нисмо имали воду, па смо користили један сеоски бунар. Јели смо хлеб од кукуруза и банице, и то је била једина храна коју смо имали“, прича он.

* * *

Успомене на борбу за опстанак: Сулејман Реџеповић о преживљавању у тешким временима

Сулејман Реџеповић рођен је 27. септембра 1943. године у Прекодолцу. Заједно са својим братом Дурмишем, одрастао је у тешким условима рата и Самударипена, проживљавајући све страхоте тога времена. „Мој отац је депортован у Бугарску, где је провео 18 месеци на принудном раду. Радио је у руднику Молибдена у Мачкатици, а храна и смештај били су веома лоши“, прича Сулејман.

У тим годинама, родитељи су били присиљени да раде у руднику, док су деца са мајком Тимцом преживљавала на пољопривреди, радећи напорно за само један килограм брашна. „Било је веома тешко, али нисмо имали избора. Морали смо да радимо да бисмо преживели“, додаје он.

* * *

Успомене на тешке године: Тане Демић о животу под тежином рата

Тане Демић рођен је 17. јануара 1931. године у Прекодолцу, општина Владичин Хан. Са само 13 година почео је да ради у руднику Молибдена у Мачкатини, возећи се свакодневно возом на релацији Владицин Хан – Мачкатица. „Сећам се да је воз пролазио поред наше куће, а ми смо путовали на релацији која је била обележена напорним радом у руднику. Храна и вода су биле оскудни, радили смо по цео дан“, сећа се Тане.

Тане је у том периоду, док је још био младић, и оженио Незу, са којом је добио два сина и ћерку. „Заједно са осталим члановима породице, радили смо на пољопривреди. Зарадили смо једино што смо могли – кукуруз. Храна није била разнолика, а услови живота су били веома тешки“, прича Тане.

* * *

Зепа Еминовић: Сећања на тешке године живота под окупацијом

Зепа Еминовић рођена је 21. јуна 1937. године у селу Прекодолце, општина Владичин Хан. Њени родитељи, Асим и Земка, депортовани су на принудни рад у Бугарску, где су радили на изградњи путева и канала. „Радили су по цео дан, са веома лошим условима за живот и храну. Били су далеко од куће, а храна им је била оскудна“, присећа се Зепа.

По повратку из Бугарске, породица је била ангажована на принудном раду у руднику Молибдена у Мачкатици. „Нисмо имали никаква права, радили смо до изнемоглости. Храна и вода су били луксуз, а сместај ужасан. Било је то време кад је живот био борба за опстанак“, закључује Зепа.